Toliko puta uhavtim sebe kako o tebi razmisljam jos uvek,ni sama ne znam razlog...koracima si tako daleko,a mislima toliko blizu,ponekada cak i pored mene,cesto zaspim u suzama,jer znam da si srecan,i pozelim da mogu da ti kazem sve kao ranije,a opet sve zadrzim za sebe,jer nisi isti kao pre,nismo mi isti kao pre...kada bih ti rekla koliko mi falis,verovatno bi se samo nasmejao i rekao da to samo proslost je,nesto sto je davno iza nas,produzio si dalje,zivis na neki drrugi nacin,i volis neku drugu osobu,a ja nikada nisam ni imala sansu...kad god te vidim vrate se uspomene,secanja svih onih lepih momenata,i ja te i dalje trrazim,cekam i nadam se necemu sto dozivim samo u snovima,izgubljena sam u ovom zivotu i ljudima i uvek sam mislila da si ti osoba koja ce mi pomoci da pronadjem sebe,ali tek tada shvatam da mi zapravo nismo ni prijatelji,postali smo stranci koji zive dva potpuno razlicita zivota...!
O istini retko kada imam hrabrosti da govorim,sve vise posmatram sebe u nadi da cu razumeti svoje misli i odluke koje donosim,daleko sam od onoga sto sam mislila da ce moj zivot biti,ali daleko sam i od onoga sto sam mislila da cu kao osoba biti,borim se sama sa sobom i taman kada pomislim da moj zivot krece na bolje,vratim se ponovo na sam pocetak i shvatim da zapravo nisam jos ni krenula...Moram prestati da cutim kada me najvise boli,da naucim da kazem stvari o kojima toliko dugo ne pricam jer smatram da me ljudi nece shvatiti,i zato ubijam sebe lagano iznutra,drzim toliko stvari i nemam nacina da se sa tim izborim,teska sam sama sebi i zbog toga se rado povlacim sve dublje i dublje u sebe,nadajuci se nekom boljem zivotu,nekom boljem kraju...!
Osecati tugu,samocu,patnju,i sve to u isto vreme vraca ona stara secanja da covek moze ziveti sam,osecati dubinu svoje duse koja je kao jedan veliki grad,potpuno prazan,pomalo srusen,i svaki dan je sve tamniji i tamniji,osecati se toliko zarrobljeno u svojim emocijama koje ponekada i ne prepoznajem...zelim istupiti korak dalje,izaci iz svega sto me opterecuje,ali ni sama ne znam kako,trudim se a ne vidim napredak,razocaram se i ponovo potonem duboko u samocu i nemoc...nisam dovoljno vredna sama sebi,i tada znam da ne mogu ocekivati od drugih da me vrednuju,zelim biti posebna i savrsena samo jednoj osobi,ali tek tu ne nalazim resenje,zatvaram se u sebe i zivim u snovima i iluzijama jer tako mi je najbolje,tu sam srecna i potpuno rasterecena,a onda se budim i vracam u stvarnost,svesna da se ne zivi od snova i zelja,vec onoga sto zivot zapravo ima za mene...!
Cesto nas u zivotu prevare sopstveni osecaji,mozda previse verujemo drugima,i smatramo da smo doneli ispravnu odluku,i ta osecanja nas drze dugo,dok ne dodje onaj moment razocarenja i pada nase licnosti,zatvaramo se u sebe,tugujemo,i trazimo izlaz,trazimo krivca u celoj situacijia svo vreme smo to bili mi...prodju dani,ponekada meseci i godina,a mi jos uvek razmisljamo o svemu,i jos uvek se stegne nesto u srcu do te mere da mozda i zaplacemo,prisecamo se svega,i ne bude nam jasnozasto su se stvari bas tako zavrsile? Zbog cega nam je zivot dao nadu i sansu,ako nam je ponovo tu istu oduzeo? Zbog cega je dozvolio da toliko patimo i tonemo,ako stvari nisu bile sudjene? Zivot je misterija,koju svakog dana resavamo,tako lako nam daje stvari,ali ih tako lako i oduzima,zivot je prostranstvo i izobilje,gde mi biramo i donosimo odluke,koje ce mozda biti dobre za nas,a mozda i nece...izbor je na nama...!